Jokić otkrio kako je prevario NBA očekivanja: „Gle, ovaj trči!“

Nikola Jokić nije u NBA stigao kao igrač od kojeg se očekivalo da će jednog dana osvojiti sve što je osvojio. Njegov početak bio je mnogo jednostavniji – a upravo u tome, kako danas objašnjava, možda se krije jedna od najvažnijih tajni njegovog razvoja.

U razgovoru za podkast „Jao Mile“, Jokić je otvoreno govorio o tome kako je kao mlad igrač pokušao da pronađe svoje mesto u najjačoj ligi sveta.

I njegov pristup bio je potpuno drugačiji od onoga što mnogi očekuju od talentovanog košarkaša.

Nije želeo da pokaže baš sve

Kada je dobio prve minute u Denveru, Jokić nije pokušavao da za kratko vreme pokaže kompletan repertoar.

Naprotiv.

Svesno je pojednostavio svoju igru i fokusirao se na ono što je treneru bilo potrebno. Trčanje, borba, jednostavne odluke i maksimalna korisnost za ekipu bili su njegov način da ostane na terenu.

„Da li igram minut, trčim sprint gore-dole i to će neko videti: Gle, ovaj trči!“, prisetio se Jokić.

U tome je video način da stekne poverenje trenera.

Kako je dobijao veću ulogu, tako je postepeno dodavao nove elemente. Nije želeo da sve uradi odmah, već da prvo pokaže da može da bude koristan i pouzdan.

„Nikad nisam ulazio sa idejom da dam što više, već da ostanem na terenu što više“, objasnio je srpski centar.

Od jednostavne igre do svega što danas radi

Ono što je posebno zanimljivo jeste način na koji opisuje sopstvenu transformaciju.

Jokić je u početku igrao jednostavno jer je to bilo dovoljno da dobije poverenje. Kasnije je, kako kaže, počeo da dodaje „drugačije stvari“.

Danas je situacija potpuno drugačija.

Lopta je često u njegovim rukama, organizuje napade, pronalazi saigrače neverovatnim dodavanjima, postiže poene, kontroliše skok i utiče na gotovo svaki deo igre Denvera.

Od igrača koji je nekada želeo samo da trener vidi da „trči“, stigao je do košarkaša oko kojeg se gradi čitav sistem igre.

Imao je dobre uzore

Jokić je otkrio i ko mu je pomogao da shvati kako izgleda svakodnevni život profesionalnog košarkaša u Americi.

Posebno je izdvojio Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona, saigrače iz ranih dana u Denveru.

Kod njih mu je pažnju privukla navika koja je jednostavna, ali veoma važna – svakodnevni dolazak u dvoranu.

Bilo da su šutirali slobodna bacanja ili radili u teretani, njih dvojica su redovno bili tamo.

Jokić je upravo to posmatrao i iz toga izvukao sopstvenu lekciju.

Ideja nije bila da slepo kopira druge igrače, već da iz njihovih navika pronađe ono što njemu odgovara i vremenom izgradi sopstvenu rutinu.

Danas kaže da je u hali oko 295 od 300 dana.

Najvažnija lekcija iz njegovih prvih godina

Jokićeva priča zapravo pokazuje da razvoj vrhunskog sportiste ne mora da počne spektakularno.

Nekada je dovoljno da igrač pronađe način da bude koristan, dobije poverenje i postepeno proširuje ono što može da radi.

Kod Jokića je taj proces trajao godinama.

Prvo je bilo važno da ostane na terenu. Onda je počeo da kontroliše utakmice.

A danas je njegov način igre toliko kompletan da je teško pronaći segment košarke u kojem ne može da napravi razliku.

I upravo zato rečenica „Gle, ovaj trči!“ iz njegovih prvih NBA dana danas zvuči potpuno drugačije.