Jokić otkrio najveću zabludu o NBA: „Nikad nisam ulazio sa idejom da dam što više“
Nikola Jokić je u NBA stigao kao mladi košarkaš od kojeg se nije očekivalo da će jednog dana postati jedan od simbola lige. Umesto pokušaja da odmah pokaže sve što zna, srpski centar je, kako je sada objasnio, napravio nešto mnogo jednostavnije.
U razgovoru sa Miletom Ilićem u podkastu „Jao Mile“, Jokić je govorio o svojim prvim godinama u Denveru i načinu na koji je pokušao da pronađe svoje mesto u najjačoj košarkaškoj ligi.
„Košarkaški sam uprostio svoju igru“
Jokić smatra da je jedna od najvećih zabluda ideja da mladi igrač mora odmah da pokaže sve svoje kvalitete kako bi se dokazao.
Njegov pristup bio je potpuno drugačiji.
Kada je dobio prve minute, želeo je da radi ono što je potrebno timu, da trči, igra jednostavno i stekne poverenje trenera. Nije mu, kako kaže, bio cilj da za kratko vreme postigne što više poena, već da što duže ostane na terenu.
„Nikad nisam ulazio sa idejom da dam što više, već da ostanem na terenu što više“, objasnio je Jokić.
Vremenom je njegovu igru počeo da obogaćuje novim elementima. Ono što je nekada bilo jednostavno postalo je kompletan paket – organizacija igre, dodavanja, šut, igra leđima i sposobnost da utiče na gotovo svaki segment utakmice.
Čendler i Nelson kao primer
Jokić je otkrio i ko su mu bili važni uzori kada je stigao u Sjedinjene Američke Države.
Posebno je izdvojio Vilsona Čendlera i Džamira Nelsona, nekadašnje igrače Denvera. Kod njih mu je pažnju privukla jedna osobina – svakodnevni rad.
Bilo da su šutirali slobodna bacanja ili provodili vreme u teretani, dolazili su u dvoranu sa jasnim ciljem da nešto urade.
Jokić je upravo iz takvog ponašanja izvukao važnu lekciju.
„Samo iskopiraš i kroz nekoliko godina napravićeš svoju vrstu rutine, svoj put, ono što tebi odgovara“, rekao je.
Danas, prema sopstvenim rečima, Jokić je u dvorani oko 295 od 300 dana.
„Svi su dobri“
Jokić je govorio i o igračima koji mu najviše otežavaju posao u napadu.
Kao dobre defanzivce posebno je izdvojio Ivicu Zupca, Jusufa Nurkića i Rudija Gobera, ali je naglasio da u NBA ligi praktično svaka ekipa ima igrače koji mogu da naprave problem.
Pominjao je i Džejlena Durena, Vendela Kartera Džuniora, kao i kompletnu ekipu Oklahome Siti Tandera i Viktora Vembanjamu.
Suština njegove poruke bila je jednostavna: NBA je liga u kojoj nema lakih protivnika.
Jokić je do vrha stigao postepeno. Nije pokušavao da preko noći promeni način na koji igra. Prvo je pronašao način da bude koristan, zatim je stekao poverenje, a onda je godinama dodavao nove elemente.
I možda se upravo u toj priči krije najzanimljiviji deo njegovog puta od mladog igrača Denvera do jedne od najvećih zvezda svetske košarke.
