Novak Đoković, Rafael Nadal i Rodžer Federer obeležili su jednu od najznačajnijih era u istoriji tenisa. Njihovo rivalstvo donelo je nezaboravne mečeve, velike preokrete i različite stilove igre koji su godinama oblikovali vrh svetskog tenisa.

Ipak, koliko su se zapravo razlikovali na terenu?

Odgovor na to pitanje pokušao je da pruži Nik Kirjos, australijski teniser poznat po direktnim izjavama i specifičnom pogledu na tenis.

Tokom razgovora sa pratiocima na Instagramu, Kirjos je uporedio trojicu velikana i izdvojio njihove najveće vrline, slabosti i osobine koje su ih činile toliko teškim protivnicima.

Njegova analiza privukla je pažnju upravo zato što dolazi od igrača koji je imao priliku da se suoči sa svakim od njih.

Federer – agresivnost i neverovatna kreativnost

Kada je govorio o Rodžeru Federeru, Kirjos je posebno istakao njegovu sposobnost da protivniku oduzme vreme za reakciju.

Švajcarac je bio poznat po izuzetno brzom preuzimanju inicijative, promenama ritma i kreativnim rešenjima kojima je često iznenađivao rivale.

Prema Kirjosovoj proceni, Federer je bio najagresivniji među trojicom.

Kao moguću slabost izdvojio je visoke lopte na bekhend, jer su protivnici takvom taktikom mogli da ga nateraju na kraće udarce i otvore prostor za napad.

To, naravno, ne umanjuje Federerovu veličinu, već pokazuje koliko je detaljna priprema bila važna kada se igralo protiv njega.

Nadal – fizička snaga i mentalitet koji nije odavao rezultat

Rafael Nadal imao je potpuno drugačiji stil.

Kirjos je posebno naglasio njegovu izuzetnu fizičku spremnost i sposobnost da izuzetno teško dozvoljava protivniku da ga napadne.

Jedan od najvažnijih elemenata Nadalove igre bio je forhend, kojim je mogao da preuzme kontrolu nad razmenom i protivnika konstantno pomera po terenu.

Ipak, Australijanac je izdvojio i određene situacije u kojima je Nadal mogao da bude ranjiv.

Prema njegovoj analizi, forsiranje dijagonala na bekhend moglo je da stvori probleme, dok je drugi servis povremeno predstavljao prostor za napad.

Ali ono što je Kirjos posebno izdvojio jeste Nadalov takmičarski karakter.

Istakao je da kod Španca gotovo nikada niste mogli da procenite da li gubi ili dobija, jer je njegov govor tela ostajao podjednako borben bez obzira na rezultat.

Đoković – teniser bez očiglednih slabosti na vrhuncu

Najviše pažnje privukao je deo u kojem je Kirjos govorio o Novaku Đokoviću.

Australijanac je ocenio da srpski teniser na vrhuncu svoje karijere praktično nije imao slabosti koje bi protivnik mogao lako da iskoristi.

Posebno je naglasio da je Đoković uživao kada bi rival igrao brzo, jer mu je takav ritam omogućavao da kontroliše razmenu i koristi protivnikovu snagu.

Istovremeno, Novak nije imao problem ni da sam preuzme inicijativu.

Kirjos je pomenuo da drugi servis u ranijem periodu nije bio njegov najjači element, ali da ga je Đoković vremenom značajno unapredio i postao veoma precizan server.

Takođe je izdvojio napredak u igri na mreži, odnosno volejima, iako Novak po tom segmentu nije bio najbolji među trojicom.

Na kraju analize, Kirjos je za Đokovića upotrebio izraz koji se u sportu često koristi za najvećeg svih vremena – GOAT.

Tri različita stila, ista teniska veličina

Kirjosova analiza pokazuje koliko su Federer, Nadal i Đoković bili različiti, iako su godinama dominirali istim sportom.

Federer je izdvajao kreativnošću, brzinom i agresivnošću. Nadal je protivnike iscrpljivao fizičkom snagom, intenzitetom i takmičarskim karakterom. Đoković je kombinovao kontrolu ritma, sposobnost odbrane i napada, kao i konstantno prilagođavanje protivniku.

Upravo su te razlike činile njihova rivalstva toliko zanimljivim.

Njihovi međusobni dueli nisu bili samo borba za trofeje, već i sudar različitih teniskih filozofija.

Zbog toga je Kirjosovo viđenje zanimljivo i iz ugla igrača koji je imao priliku da oseti njihove udarce, ritam i pritisak direktno na terenu.

A njegova ocena Đokovića, Nadala i Federera ponovo otvara pitanje koje tenis prati godinama: šta je zapravo potrebno da bi neko bio smatran najvećim svih vremena?