Šta Hrvatskoj nedostaje posle teških poraza? Lovrenova rečenica ponovo dobija težinu

Hrvatska reprezentacija nalazi se u jednom od najneugodnijih trenutaka u novijoj istoriji. Posle poraza od Španije 4:1 u Sevilli, usledio je još teži udarac – Engleska je u Rijeci slavila čak 7:0. Dva rezultata sama po sebi dovoljno govore o problemima, ali još važnije je pitanje zašto je Hrvatska u tim utakmicama izgledala toliko ranjivo.

Odgovor nije moguće svesti samo na selektora, jednog igrača ili jednu grešku. Hrvatska trenutno pokušava da pronađe ravnotežu između generacije koja je godinama donosila velike rezultate i igrača koji bi trebalo da nose reprezentaciju u budućnosti.

U toj priči često se pominje Dejan Lovren, ne zato što bi njegovo eventualno prisustvo automatski rešilo sve probleme, već zato što je njegov profil predstavljao nešto što se danas teško prepoznaje u zadnjoj liniji Hrvatske.

Problem nije samo u jednom čoveku

Posle teških poraza prirodno je tražiti krivca. Najveća odgovornost ipak pripada selektoru, jer on postavlja sistem, bira igrače i određuje način na koji će ekipa braniti.

Ali problemi koje je Hrvatska pokazala protiv Španije i Engleske ne mogu se objasniti jednom odlukom.

Protiv Engleske je Hrvatska primila sedam golova, dok je nekoliko dana ranije u Sevilli izgubila 4:1 od Španije. Takvi rezultati ukazuju da problem nije samo u realizaciji ili jednom lošem potezu, već u načinu na koji ekipa funkcioniše kada izgubi kontrolu nad utakmicom.

Slaven Bilić se u julu vratio na klupu reprezentacije nakon odlaska Zlatka Dalića. Njegov povratak doneo je ideju agresivnijeg i hrabrijeg fudbala, ali poslednje dve utakmice pokazale su koliko je teško takav pristup sprovesti kada protivnik uspe da izađe iz prvog pritiska.

Gde je nestala sigurnost u odbrani?

Jedan od najvećih problema Hrvatske trenutno je organizacija defanzive.

Kada protivnik ima dovoljno vremena da primi loptu, podigne glavu i pronađe prostor između linija, zadnja linija dolazi u situaciju da reaguje umesto da kontroliše događaje.

Tu nije dovoljno imati kvalitetne individualce.

Potrebna je koordinacija između štopera, bekova i veznog reda. Ako vezni red ne zatvori prostor ispred odbrane, štoperi često moraju da izlaze iz svojih pozicija. Ako iza njih nema dovoljno osiguranja, jedan pas može otvoriti veliki prostor.

Upravo se taj problem više puta pojavljivao u poslednjim utakmicama Hrvatske.

Zašto se ponovo priča o Lovrenu?

Dejan Lovren je 2024. završio reprezentativnu karijeru nakon 78 nastupa za Hrvatsku. Kao član generacije koja je osvojila srebro na Svetskom prvenstvu 2018. i bronzu četiri godine kasnije, ostavio je značajan trag u reprezentaciji.

Međutim, njegovo najveće nasleđe nije samo broj nastupa ili medalje.

Lovren je bio defanzivac koji je veliki deo svoje igre zasnivao na duelima, agresivnosti i preuzimanju odgovornosti u kaznenom prostoru.

Jedna njegova ranija izjava dobro opisuje takav način razmišljanja: „Tu loptu želim izbiti.“

To možda zvuči jednostavno, ali u modernom fudbalu upravo takve odluke često prave razliku u kriznim trenucima.

Hrvatska danas ima kvalitet, ali joj nedostaje ravnoteža

Važno je naglasiti da Hrvatska ne pati od manjka talenta.

Joško Gvardiol igra na najvišem nivou, Luka Vušković predstavlja jednu od važnih mladih nada, a Hrvatska ima veliki broj fudbalera iz jakih evropskih klubova. Na spisku za Ligu nacija nalaze se i igrači poput Josipa Šutala, Josipa Stanišića, Joška Gvardiola, Matea Kovačića, Luke Modrića i Petra Sučića.

Problem je kako te profile spojiti u funkcionalnu celinu.

Gvardiol, na primer, može da donese mnogo u izgradnji napada i progresiji lopte. Ali od njega nije realno očekivati da sam rešava svaki problem koji nastane iza veznog reda.

Isto važi i za mlađe igrače.

Luka Vušković ima potencijal da postane važan deo hrvatske odbrane, ali 19-godišnjem igraču ne može se preko noći dodeliti odgovornost koju su prethodnih godina nosili iskusni reprezentativci.

To je proces.

Generacijska smena je sada neizbežna

Hrvatska je godinama imala izuzetno stabilnu osnovu.

Modrić, Kovačić, Perišić, Lovren, Vida i Brozović predstavljali su različite delove iste strukture. Nisu svi imali iste karakteristike, ali zajedno su davali reprezentaciji iskustvo, kontrolu i sposobnost da preživi teške periode utakmice.

Danas je situacija drugačija.

Lovren i Vida više nisu deo reprezentacije, Brozović je takođe završio reprezentativnu karijeru, dok su Modrić, Kovačić i Perišić među iskusnijim igračima ekipe.

Zato pitanje nije samo ko treba da bude izbačen iz tima, već ko može da preuzme odgovornost koju je prethodna generacija nosila.

To je mnogo teži zadatak.

Bilić sada mora da pronađe novu osnovu

Povratak Slavena Bilića predstavlja zanimljiv trenutak za Hrvatsku. HNS ga je imenovao selektorom u julu, nakon završetka mandata Zlatka Dalića.

Bilić je poznat po tome da želi agresivniji pristup i visok pritisak. Takav stil može biti vrlo efikasan, ali zahteva odličnu koordinaciju.

Ako prva linija pritiska ne uspe, ostatak ekipe mora znati gde se povlači.

Ako štoper izlazi prema napadaču, neko mora pokriti prostor iza njega.

Ako bek ode visoko, vezni red mora obezbediti ravnotežu.

Ako se izgubi lopta, reakcija mora biti kolektivna.

U suprotnom, agresivan fudbal lako može postati otvoren fudbal koji protivniku daje previše prostora.

Šta Hrvatska može da promeni?

Prvi korak nije nužno još jedna velika promena kadra.

Potrebno je jasno definisati koje karakteristike reprezentacija želi da ima.

Da li joj je potreban štoper koji će prvenstveno braniti prostor ili onaj koji će često izlaziti sa loptom?

Da li vezni red ima igrača koji može da zaštiti odbranu?

Ko kontroliše prostor ispred štopera?

Ko preuzima odgovornost kada Hrvatska primi gol?

I najvažnije – da li igrači imaju jasno definisane uloge?

To su pitanja na koja Bilić mora da pronađe odgovor pre nego što se reprezentacija ponovo nađe u utakmici protiv ekipe koja kažnjava svaku grešku.

Lovren nije rešenje, ali njegov profil jeste važan deo rasprave

Najlakše bi bilo zaključiti da bi se povratkom jednog iskusnog defanzivca svi problemi rešili.

To ne bi bilo realno.

Hrvatska mora da pronađe novu generaciju igrača koja će izgraditi sopstveni identitet. Lovren, Vida, Brozović i ostali igrači iz prethodne generacije ne mogu se jednostavno kopirati.

Ali ono što može da se nasledi jeste način razmišljanja.

Odgovornost. Duel. Komunikacija. Organizacija. Spremnost da se preuzme rizik kada je potrebno.

Upravo zbog toga Lovrenove ranije izjave danas ponovo zvuče zanimljivo. Ne zato što dokazuju da bi on rešio današnje probleme Hrvatske, već zato što podsećaju na ono što je prethodnu generaciju činilo tako teškom za pobediti.

Zaključak

Dva uzastopna teška poraza nisu samo problem rezultata. Ona su signal da Hrvatska mora da pronađe novu ravnotežu.

Slaven Bilić sada ima zadatak da spoji iskustvo Modrića i ostalih senatora sa novom generacijom, ali i da napravi sistem u kojem individualni kvalitet može da dođe do izražaja.

Lovren više nije deo reprezentacije i nema smisla posmatrati prošlost kao jednostavno rešenje za sadašnjost.

Ali njegovo nasleđe može biti korisno kao podsetnik na ono što je Hrvatska godinama imala: jasne uloge, odgovornost u duelima i igrače koji su bili spremni da preuzmu teret kada utakmica postane teška.

Ako Bilić uspe da pronađe novu verziju tih karakteristika u sadašnjem kadru, Hrvatska može da počne da gradi sledeću generaciju.

Ako ne uspe, problem će biti mnogo dublji od jednog selektora ili jednog lošeg rezultata.